Gimnazijalci u JDP-u: „Preobražaj“ ili o usamljenosti i porodičnim odnosima

13. 02. 2026.

Učenici četvrte godine Gimnazije „Stefan Nemanja“ gledali su u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstavu „Preobražaj“, rađenu po motivima istoimene novele Franca Kafke.

Novela „Preobražaj“ deo je obavezne školske lektire za treći razred gimnazije. Učenici su se, pred odlazak u pozorište, na času srpskog jezika i književnosti podsetili tematike i značaja ovog dela.

Predstava u režiji Marka Torlakovića poslužila je kao dragocen primer povezivanja književnog teksta i savremenog pozorišnog izraza. U nastavku prenosimo autorsku kritiku učenice Andree Pantić, u kojoj se sagledavaju rediteljski postupci, glumačka ostvarenja i jak utisak koji je ovaj komad ostavio na mladu publiku.

Utisci učenika o predstavi „Preobražaj“ u JDP-u

„Preobražaj“ je predstava izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, premijerno od 15. decembra u režiji Marka Torlakovića. Rađena je po motivima istoimene novele Franca Kafke. Glumačka postava sačinjena je od glumice Ive Manojlović u ulozi majke, Stojše Oljakovića u ulozi oca, Hristine Tatić kao sestre. U ulozi menadžerke i žene u krznu je Sara Pavlović i glavnog junaka, Marka, kog je tumačio Marko Pavlovski.

Isto kao i u noveli, centar je u ovom slučaju Marko koji se iznenadno pretvara u bubašvabu. Taj preobražaj bio je samo metafora koja je imala za zadatak da prikaže unutrašnje stanje glavnog junaka. Prikazan je kao odvratan insekt kog svako može da zgazi. Provodi dane u mraku, krijući se od svih, vođen sopstvenim strahom.

Adaptacija na Kafkino delo je komad koji je nastao na osnovu ličnih iskustava samog reditelja, Marka Torlakovića, koji se jednog dana i sam osetio kao de se pretvorio u bubašvabu, odnosno Gregora Samsu. On se bavi složenim porodičnim odnosima u trenutku krize i ličnim osećajem nezadovoljstva i odbačenosti.

„Predstavu sam krenuo da radim iz ličnih i intimnih pobuda. Radnja se dešava sada i ovde. Dramatizacija je pisana za ovaj trenutak. Čini mi se da je 21. vek mnogo više vek Franca Kafke nego 20. vek kada je on pisao“, izjavio je reditelj na novinarskoj konferenciji 13. decembra.

Pored dramatizacije Marko je autor muzike, koja je kroz celu predstavu stvarala osećaj nelagodnosti i napetosti i pomaže gledaocima da se poistovete sa likovima. U originalnu priču, on je pored ličnog iskustva utkao i elemente iz drugih Kafkinih dela, kao što su: „Umetnik u gladovanju“, „Osuda“ i „Pismo ocu“.

Glumci ostavili celu salu u suzama

Vredno je pomenuti da je glumačka ekipa izvrsno ispunila zadatak koji i samo delo zadaje, ostavivši celu salu u suzama. Predstava se bavi važnim društvenim temama koje uključuju nerazumevanje, neprihvatanje i usamljenost koje svi osećamo, što dodatno daje na značaju ovom komadu. „Dosta toga ličnog je utkano u predstavu, dosta se nadogradilo na tekst s kojim je Marko došao. Osnovni senzibilitet priče, tema i struktura, sve je to ostalo. Unutar toga su neka intima i male stvari, Markove i naše, a mislim da i publika može da prepozna takve stvari iz svog života“, rekla je Vesna Radusinović, dramaturg ove predstave.

Smatram da je ovaj komad neverovatno emotivan i na mene je ostavio ogroman utisak. Sam Kafka je meni uvek bio drag, kao i njegova dela. Zato mislim da je sa mnom najviše ostao monolog iz dela „Pismo ocu“, sa kojim sam se na neki način i sama poispovedila, a koji me je takođe podsetio na meni veoma važnu osobu koja prolazi kroz sličnu situaciju. Samim tim je predstava jako teška, baš iz razloga što se i sami možemo pronaći u različitim delovima, ako ne i kroz celu predstavu.

Umetnost koja opisuje život 

Dok je glumica Iva Manojlović izgovarala svoj monolog, osećala sam se kao da ga izgovara direktno meni, dok je svaka reč bila sve jača i intenzivnija. Iz poslednjih redova se čak moglo i videti koliko je predstava pogodila i same glumce, koji su za poklon na scenu izašli u suzama.

Još jedan deo koji je na mene ostvio utisak bio je kada su likovi u potpunosti ušli u realnost i pričali iz svog ličnog iskustva i perspektive reditelja. Mislim da je to predstavi dalo neki lični pečat. Pored toga tematika koja predstavlja usamljenost i otuđenost, kao i nesigurnost i strah koji svi osećamo, tim činom stvarnosti i realnog daju gledaocu nadu i sigurnost da i ako se tako osećamo uvek postoji neko ko prolazi kroz istu stvar. Kao i kod Kafkinih dela pa tako i kod same predstave možemo da vidimo da umetnost zaista opisuje život.