Kako sam preživela srednju školu

Mila Dević, profesorka istorije u Gimanziji Stefan Nemanja, svoje srednjoškolske dane provela je u Somboru kao učenica Učiteljske škole. Učiteljska je, kako kaže, u to vreme, bila po svemu specifična – trajala je pet godina, izlaz u grad završavao se u 20.30, a tri dolaska u školu bez kecelje i uštirkane kragne značila su završetak školske godine sa jedinicom iz vladanja.

Profesorka Mila je, kao i većina đaka koja je došla iz nekog od okolnih vojvođanskih gradića da uče u Sombor, živela u Učeničkom domu. A tamo su, u to vreme pravila bila rigorozna.

Sve nas koje smo išle u Učiteljsku školu u Somboru zvali su kaluđerice ili opatice. Jer dok su drugi ostajali na korzou ili u kafani do ponoći, mi smo morale da se vratimo do 20, četvrtkom do 20.30, a nedeljom do 21.30. Dok obiđeš dva kruga na korzou, već je vreme je da se krene nazad. U prvoj i drugoj godini sam nekako i mogla da se nosim sa tim, ali već sa 18 i 19 godina mi je bilo teško, kao i ostalim devojkama. Sećam se da je Leo Martin pevao u Domu Vojske, on počne da peva u 20, a mi već treba da krenemo u 20.20 – kaže profesorka Mila.

Zbog igranke dobila batine

Kašnjenja je bilo, ali retko. Jer pravila su bila jasna. Ko tri puta zakasni, pakuje stvari u kofer i ide iz Doma.   

Ja sam jednom ostala do 10 sati na igranci. Pošto tad nije bilo telefona, iz škole su poslali mojim roditeljima u Bačku Palanku dopisnicu i obavestili ih šta sam uradila. Tada sam dobila drugi put batine u životu od tate. I posle toga mi više nikada nije palo napamet da kasnim – kroz smeh kaže profesorka.

No, nije bilo samo vreme za izlaske mereno na štopericu. Raspredu i pravilima koja su vladala u to vreme u Učeničkom domu, pozavideo bi svaki vojnik.

Nastava je trajala do 13 časova, nakon čega su učenice imale pravo na jedan sat odmora, pa se išlo na ručak. Učenje je bilo obavezno od 15 do 17. Na svakom spratu, sedela je po jedna vaspitačica, u ulozi kontrolora, a vrata od soba učenica morala su biti otvorena.

Smetalo mi je što smo imali određeno vreme za učenje. Ne samo meni, svima je smetalo. Nekada sam učila, a nekad sam samo blenula u knjigu, a nekad sam sa cimerkama, pošto nas je bilo tri u sobi, igrala zanimljivu geografiju. Uglavnom sam učila noću – priseća se profesorka Dević i dodaje je posle učenja sledilo obaveznih pola sata sviranja.

Bila je disciplina, kaže, ali izdržali su sve.

Mila Devic 20210929 141850

Brinuli smo se jedni o drugima

Druženje, solidarnost i briga za drugove nešto je po čemu će profesorka Mila pamtiti, pre svega, svoje školske i tinejdžerske dane.

Imali smo u okviru škole školsku zadruga, to je, zapravo, bila prodavnica, u kojoj se prodavalo se sve i svašta, od olovke i gumice, pa do slatkiša i keksa. Učenici nisu imali potrebe da izlaze iz škole i sve što im je bilo potrebno kupovali su tu, a tu su učenici i radili. Naizmenično. Sav novac iz te školske zadruge bio je namenjen za finansiranje učenika koji nisu bili u mogućnosti da plaćaju ekskurzije ili ako neko nije bio u mogućnosti da kupi neku knjigu – objašnjava Mila.

Danas se matura proslavlja uz trubače, a u Učiteljskoj se proslavljala uz pesmu  Gaudeamus Igitur. Učenici su se okupljali u holu škole, pravili dugu traku, hvatali se jedni za druge i išli iz učionice u učionicu. Tom pesmom su se zapravo opraštali od života u školi.

Stari telo, ali ne stari duh

Mila se sa svojim srednjoškolskim drugovima sreće i danas. Nakon velike mature, sretali su se na svakih pet ili deset godina, a poslednjih godina, odlučili su da baš nijednu ne preskoče.

Kad se sretnu, kaže, ponašaju se kao i kad su bili đaci.

Kakvi smo bili u školi, takvi smo i ostali. Mi koji smo bili nemirniji, nestašniji, mi se smejemo, pričamo, onda nas razredni opominje, i sada, kad smo se sreli u junu razredni me opominjao. Jer, znate kako kažu, stari  telo, ali ne stari duh – kaže Mila.

Proslava Mature Gimnazija Stefan Nemanja 20210929 182221
Return To Top

Gimnazija Stefan Nemanja