KAKO RAZGOVARATI SA DETETOM POSLE PUCNJAVE U ŠKOLI
U danima nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ svi smo tužni, besni, razočarani, zabrinuti i prestravljeni. Oči mladih uprte su u odrasle, u vas kao roditelje i nas kao nastavnike. Ovaj događaj izazvao je kod njih različite emocije – strah, paniku, brigu… Neki su tužni i osećaju krivicu. Drugi se osećaju anksiozno povodom svoje bezbednosti i bezbednosti bližnjih.
U želji da pomognemo deci i roditeljima, koji su pretrpeli stres zbog tragedije u školi Vladislav Ribnikar, naš tim napisao je tekst u kojem su struče smernice kako razgovarati sa detetom u ovim teškim danima.
Nadamo se da će vam biti od pomoći u tim nimalo jednostavnim i lakim razgovorima.
ZAPOČNITE RAZGOVOR
Možda deluje da je teško pronaći pravi trenutak za razgovor. Ipak, izbegavanje razgovora pojačava osećaj zabrinutosti i zbunjenosti i ostavlja prostor za dezinformacije kojima su deca izložena.
Pitajte dete kako je saznalo za događaj, šta je čulo, gde je šta pročitalo, kako se oseća i šta misli o tom događaju. Ne spekulišite o mogućim motivima počinioca.
Ali ako dete nije spremno za priču, ne silite razgovor.
Kažite detetu da ste tu za njega kad god bude želelo da razgovara.
Ne zaboravite, vi ste svom detetu najveća podrška.
BUDITE SIGURNO MESTO
Dopustite detetu da izrazi sva svoja osećanja i postavi vam sva pitanja koja ima. Uverite ih da je normalno to što osećaju i budite iskreni – nemojte lagati.
Razrešite svaku potencijalnu zabrinutost koja nije utemeljena – posebno one koje imaju kontekst da su pucnjave česte i da su deca nebezbedna u školi. Objasnite detetu da želite da razumete kako se oseća.
Uverite dete da je sa vama sigurno.
NORMALIZUJTE OSEĆANJA
Objasnite detetu da se svi uplaše kada su u opasnosti i da je strah način na koji nas naše telo upozorava i priprema na akciju u cilju zaštite. Pomozite detetu da shvati da je to što oseća tugu, strah, ljutnju ili zabrinutost za sebe i školske drugove sasvim normalno. Podelite sa detetom i svoja osećanja.
U redu je i da nemate odgovore na sva pitanja, nemoguće ih je u ovoj situaciji imati. Sasvim je u redu da to kažete deci. Pokažite da ste ranjivi i da je normalno biti tužan, ali da ste sada zajedno na sigurnom.
RAZGOVOR SA SREDNJOŠKOLCIMA
Srednjoškolci mogu imati različita pitanja i kritičke osvrte na situaciju. Kod njih su mogući i jaki emotivni izlivi i ideje o odmazdi i zadovoljenju pravde.
Pustite ih da izraze svoje mišljenje, ali ih ujedno i čvrsto i mirno vraćajte na činjenicu da to nije ispravan način postupanja.
PRATITE ZNAKOVE TRAUME
Normalno je da deca u nekoj meri budu zabrinuta povodom pucnjave u školi. Ali ako vam dete izgleda izuzetno uplašeno, ljuto ili povučeno, potražite stručnu pomoć.
U narednim danima i nedeljama obratite pažnju da li dete ispoljava neke od sledećih simptoma:
- socijalno povlačenje
- promene u ponašanju u odnosu prema porodici, prijateljima i nastavnicima
- smanjen ili povećan apetit
- glavobolje ili stomačne probleme
- impulsivno ili agresivno ponašanje
Ukoliko primetite neke od simptoma, ponudite detetu da zajedno porazgovarate sa psihologom ili psihoterapeutom.
Potrudite se da u narednom periodu intenzivnije osluškujete svoju decu i provodite više vremena sa njima.
ŠTA ĆE POMOĆI
- Pokažite svoja osećanja – na taj način će se deca osećati slobodno da iskažu sopstvena („i ja sam uplašena“).
- Podstaknite ih da napišu ili nacrtaju ono što ih muči. Ako ne žele, ne moraju da vam pokažu.
- Uvažite da nisu spremni da razgovaraju, naročito u prvim danima, ali im stavite do znanja da ste tu.
- Održavajte uobičajenu rutinu i imajte zajedničke aktivnosti koje vraćaju osećaj sigurnosti. („tu sam za tebe, možemo da radimo nešto što voliš“)
- Imajte razumevanje ako dete ima potrebu da bude samo i da plače, ali ga ne ostavljajte suviše dugo samo kod kuće, posebno ne uveče. („razumem da ti je potreno da budeš sam/a, ja sam tu kad budeš hteo/la da razgovaramo).
ŠTA NEĆE POMOĆI
- Izbegavanje razgovora o događaju
- Negiranje da je dete doživelo teško iskustvo
- Prećutkivanje bitnih i proverenih informacija
- Ponašanje kao da se ništa nije dogodilo – „To je prošlo, život ide dalje“ ili „ Ne treba da se bojiš, nisi više mali/la“. Ako to govorite, dete će misliti da ga ne razumete.
- Požurivanje oporavka
- Potiskivanje vaših osećanja i reakcija
- Ljutnja na dete zato što je neraspoloženo ili ne ispunjava školske obaveze.
NE ZABORAVITE NA SEBE
I vi ste prošli kroz traumatičan događaj. U narednom periodu normalno je da osećate strah, imate pad koncetracije i raspoloženja, da se osećate bespomoćno i uznemireno. Koliko god da je teško, naterajte se na brigu o sebi – san, zdrav obrok, šetnja, razgovor sa bliskim ljudima, ograničeno izlaganje vestima.
Ne izbegavajte da porazgovarate sa stručnim licem ukoliko za tim osetite potrebu.
KONTAKTI ZA BESPLATNU PSIHOLOŠKU PODRŠKU
Institut za mentalno zdravlje u Beogradu je u cilju podrške porodicama, nastavnicima i učenicima otvorio 2 telefonske linije: 063 8681 757 i 063 8682 217
NADEL – Nacionalna dečja linija 116 111
Savetodavni telefon za roditelje: 0800 007 000
Centar Srce: 0800 300 303
Centar za mentalno zdravlje – Terazije 3: 011 361 2467
Pokret Nesalomivi: 0800 001 002
Čuvajte se i čuvajmo jedni druge. ❤️
Izvori:
Priručnik Ministarstva prosvete i tehnološkog razvoja i Društva psihologa Srbije,
Smernice Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i Instituta za pedagoška istraživanja,