BEZ PREDRASUDA I BEZ PREPREKA: Priča iz naše škole
25. 06. 2025.
„Došli smo da pitamo da li biste primili našeg Igora u vašu školu. A kako smo ušli, odmah smo znali: ‘to je to, ovo je škola za njega.’“
Tako počinje priča Ivane Mladenović, koja nam je, bez mnogo ulepšavanja, ali s puno topline, opisala kako je njen sin Igor, dečak kojem je dijagnostifikovan Aspergerov sindrom, proveo četiri godine u Gimnaziji „Stefan Nemanja“.
Aspergerov sindrom ne utiče na intelektualne sposobnosti – Igor je Gimnaziju završio kao odličan učenik. Posebno je talentovan za matematiku i fiziku i ima fantastično pamćenje. Ono što mu je oduvek bilo teže jesu socijalne situacije i razumevanje međuljudskih odnosa.
Zato su roditelji pažljivo birali školu. U početku su razmišljali o državnoj gimnaziji, jer Igor je završio kao odličan učenik državnu osnovnu školu, ali su ipak odlučili da potraže manju, sigurniju sredinu.
„Zvala sam pet-šest privatnih škola i svi su govorili: ‘Dođite’, a jedino je Marija Rajić, tadašnja menadžerka škole, rekla: ‘Mi ne primamo svakog, dođite da vam vidimo oči.’ To me oduševilo. Nismo posle toga zvali nijednu školu. Odmah smo se spakovali i otišli. Čim smo ušli, znali smo da će to biti škola za Igora“ – priseća se njegova mama.
U školi smo dobili sve što nam je bilo potrebno
Dodaje da su od škole i Igor, i oni kao roditelji, tokom četiri godine Igorovog školovanja, dobili sve što im je bilo potrebno – od razumevanja i podrške do pomoći u učenju. Tokom svojih srednjoškolskih dana, Igor je, kaže Ivana, bio zadovoljan, a oni kao roditelji spokojni.
„Profesori su božanstveni. Igor ih sve voli, posebno svoju razrednu Tijanu i Nenada, profesora istorije i likovnog. Nenad mu je čak poklonio knjigu s posvetom – znao je šta mu znači. U školi nikada nismo naišli na nerazumevanje. Kad je bilo potrebno, organizovani su dodatni časovi, u okviru škole. Mi smo se jednostavno rasteretili“, kaže Ivana.
Igor je u maju završio četvrtu godinu IT smera, kao odličan učenik. Samostalan je i zadovoljan. Vedar, pozitivan, nasmejan. I što je najvažnije – prihvaćen, i od drugova, i od profesora, i od celog školskog kolektiva.
Pored učenja, Igor rado planinari – svake nedelje je na nekoj novoj stazi. Uživa i u časovima fizičkog, i to pre svega zahvaljujući profesorki fizičkog Ivani Reko, koja se, kako kaže Igorova mama, trudi da kod dece razvije ljubav prema fizičkoj aktivnosti.
Priča porodice Mladenović je svedočanstvo da škole mogu – i treba – da budu mesto gde svako dete raste u svom ritmu, uz podršku, pažnju i razumevanje.