SPECIJALNI POPUSTI ZA PRVIH DESET UPISANIH UČENIKA U NOVEMBRU ZA ŠKOLSKU 2020/21. GODINU!

Vaspitna uloga škole

Vaspitna Uloga Skole

Porodica predstavlja primarnu zajednicu u koju dete stupa odmah nakon rođenja, i koja naročito u prvim godinama života, predstavlja okosnicu vaspitanja i razvoja individue. Međutim, uporedo sa društvenim promenama, i porodica doživljava velike promene, koje se dalje reflektuju na samu organizaciju porodičnog života i odnose u njoj. Tako, usled uticaja datih promena, roditelji sve više vremena provode na poslu, a njihova deca u školi, čime škola, kao zajednica kojoj dete pripada, dobija „mesto“ jedne od najznačajnih karika u lancu činioca vaspitanja.

S obzirom na količinu vremena koju učenici provode u školi u toku dana, neprirodno i nemoguće bi bilo zahtevati da ona bude ustanova samo obrazovnog karaktera. Takođe, moć škole se objašnjava i time da je ona naročito značajna jer organizuje vaspitanje dece i mladih upravo u periodu njihovog najintenzivnijeg razvoja. Njena glavna uloga više nije samo „prenošenje“ znanja, već je sada postala pedagoška zajednica koja omogućava celovit razvoj ličnosti.

Uz primetna sve češća nastojanja ka poštovanju i podsticanju dečijih prava, položaj učenika i nastavnika se znatno menja, postaje predmet brojnih rasprava i na meti je kritičkih preispitivanja. Iako se uloga nastavnika promenila, značaj koji on ima ostao je neupitan. Tačnije, nastavnik je ostao centralna ličnost koja kreira celokupan kontekst i ostavlja „trag“ na učenikovu ličnost.

Jedan od prvih odnosa koji učenik ostvaruje u školi jeste upravo njegov odnos sa nastavnikom. Kroz taj odnos razvija se samopouzdanje učenika, stav prema određenom predmetu, a neretko i prema obrazovanju uopšte. Nastavnik nije figura koja samo poseduje stručna znanja, već i model koji sopstvenim osobinama može pospešiti proces učenja. Način na koji uvažava svakog učenika, njegov neverbalni stav, odnos prema određenom sistemu vrednosti, direktno utiču na vaspitanje učenika. Autoritet nastavnika više nije obezbeđen samim položajem, već on mora upravo svojom stručnošću, kako u pogledu didaktičko-metodičke, tako i psihološko-pedagoške osposobljenosti da ga zasluži. Štaviše, pored sve većeg dijapazona činioca vaspitanja, on sada mora da se „izbori“ za svoje mesto. Veliku opasnost predstavlja gledište da je uloga nastavnika samo u omogućavanju lakšeg učenja i ovladavanja novim informacijama. Proces sticanja znanja predstavlja samo bazičan nivo obrazovanja. Kroz određen predmet, na tom putu, nastavnici podstiču učenike na kritičko razmišljanje, autonomiju, razvijaju ljubav prema učenju, radne navike, osobine potrebne za odgovornog građanina, načine suočavanja sa stresom.

Nastavne metode koje nastavnici koriste bi trebalo da budu raznovrsne i da podstiču razvijanje različitih osobina kod dece. One takođe imaju vaspitnu moć i mogu poslužiti, između ostalog, kako za razvijanje autonomije, tako i za razvoj osobina potrebnih za timski rad. One ne bi trebalo da zavise samo od nastavnog sadržaja, već i od učenika određenog odeljenja.

Ocena koju nastavnici daju trebalo bi da zadrži svoj smisao time što će učeniku pružiti uvid u njegov proces učenja i napredak koji je ostvario. Ona može biti snažno motivaciono sredstvo ukoliko je sveobuhvatna, i ukoliko nije merilo za nivo reprodukcije naučenog. Korišćenje ocene u svrhu kažnjavanja, odnosno radi zastrašivanja učenika ukoliko ne poštuje disciplinu na času, vodi ka stvaranju otpora kod učenika od konkretnog predmeta, učenja, kao i gubljenja motivacije za dalje napredovanje.

Negativne posledice nosi i mišljenje nastavnika da nije na njima da se bave „poslovima odeljenskog starešine“. Iz navedenog može se videti da je dihotomija između obrazovnog i vaspitnog aspekta nametnuta veštački. Svaki nastavnik, pre svega, svojom ličnošću koju unosi na čas vaspitava učenike, svesno ili nesvesno, i taj uticaj ima mnogo većeg udela nego isplanirani vaspitni postupak.

Neretko se i danas čuju rečenice poput: „Sve to ide iz kuće“ , „On je nevaspitan“ ili „On je već formirana ličnost“. Time se umanjuje značaj nas kao zaposlenih u školi i vaspitanje se posmatra kao jedan cilj koji ima svoju krajnju tačku. Takođe, dešava se i da roditelji prebacuju odgovornost na školu, uz očekivanja da će ona izazvati veliki promene kod deteta, usled čega se gubi iz vida da saradnja škole i roditelja predstavlja preduslov za kvalitetan razvoj učenika. Vaspitna funkcija škole ostvarljivija je i veća kada postoji saradnja sa roditeljima, jer dve udružene snage deluju u pravcu zajedničkog cilja.

Jelena Janjić, diplomirani pedagog

Return To Top

Gimnazija Stefan Nemanja